Питања, лутања и понека пречица

Као особа сам доста необичних размишљања, необичних али и нестабилних. У једном моменту нешто желим, веома брзо постајем уверен у то, појави се јасан циљ, наговештај плана, а онда као неки зид, баријера, неувереност у све то. Ја желим да верујем да је то неувереност, лепше звучи него страх. Добро и да кажемо да је страх, али где је он пред неким страшнијим стварима, или је можда та непознаница, то што нас чека у ствари најстрашнија ствар на свету. А шансе су једнаке и за једну и за другу опцију, бирање, добро или не, нема треће. Можда је то један од разлога зашто ми се више свиђа неко прошло време, јер прошло је, и то је што је, могу да га прихватим или не, могу чак да изаберем шта ми се свиђа. И наравно више волим да верујем тј да убедим себе да је то неувереност или неки предосећај или нешта друго. Ја никада никога нисам одбацио, у смислу са намером. Није ми се баш свидео па сам га одбацио, не, бар свесно ми се то никада није десило. Људи су такви, одбацују се сами, својим речима делима или простим удаљавањем. Некада је то само период мимоилажења, а некада и коначна ствар. И ту сам нашао ту финту, цаку, дриблинг , пречицу да мимоиђем неку дефинитивну одлуку и погрешим. Мало бедно звучи док се прича, али на самом делу је добро, трудиш се колико знаш и колико си способан за то, знаш да си дао све од себе и то је то. Ко оде, срећан пут, нема жаљења. Проблем је што „то“ за одлуке, никако да нађем. Никако да нађем неку пречицу, а ја волим те као пречице. Оне понекад и нису то, некада су и обилазнице, али волим тај осећај необичности. Ево један баналан пример. Када идем у Котеж или Борчу код родбине, мојих Алорића, увек када из места где живим, Рипањ Колоније, полазим са мишљу да идем оним путевима којима сви иду или преко Бањице или аутопутем, али чим дођем на Авалу некако увек одем преко такозваних „Пањева“ пут преко неких обронака, ивица...Пањеви, Кумодраж, Мали Мокри Луг, Смедеревац, Миријевео, Богословија... пречица само у мојој глави, чини ми се. Једном од два моја најбоља друга Јовану Живојиновићу сам једном приликом рекао, да бих ја и из Њујорка за Бруклин највероватније ишао преко „Пањева“, а не Бруклинским мостом. То је било време када сам већ маштом био у Америци, а у ствари сам само чекао разговор за добијање визе и одлазак мом кумчету, Александри Главоњић, на венчање. Наравно визу нисам добио. Потенцијални емигрант, писало је у образложењу. А љутио сам се, а они делимично у праву. Љутио се на њих због прекидања у маштању.

Мој долазак овде је била мисао о пречици, Чукотка је у ствари за мене представљала неке „Пањеве“ за неку још не смишљену амбицију. Знам, познајући свој карактер, да бих опет исто урадио. Суштина је у мојој израженој машти, способности да нешто доживим пре времена, представим себи, а и другима. Највероватније не бих дошао овде да сам могао ово све да представим себи, али ово је место је тотална непознаница, тако да од представљања себи и није било ништа.

У моментима док представљам људима, описујем и говорим, да ме неко ко ме не познаје гледа са стране и слуша, мислио би да је то већ нешто што је остварено, неки остварен план и идеја, да ја, у ствари, само препричавам почетак свега, почетак неке већ остварене акције. Неки пажљивији слушаоци су преузели неку од мојих идеја и планова, прихватили, разрадили и успели. Може се рећи и полу-разрадили, пошто је у склопу сваке моје идеје и пола разраде. Драго ми је због тога. Имали људи храбрости, узели и успели. Није њихово! Ко те данас пита чије је, важан је успех.

А ја тренутно без идеје. Срећа па знам разлог, овде ми се то често дешава. Овде као дам сам на неком режиму чекања, режим потраге за собом, шта више, имам осећај и да је време стало, јер планови су тамо у Србији, Црној Гори, одлуке су још даље...Уживам, одмарам, али то уживање , као овога момента, понекад узнемири мисао о пролазности.. та ме мисао обично узнемири и око рођендана.. Питања: ко, шта, где, са ким, са чим...ма као поновно учење падежа. Али већ сам се навикао, ништа чудно и ништа ново.

Нисам скромна особа, амбициозан сам и нескроман. Па зашто се онда као задовољавам само неким наговештајима. Например овај  блог, скоро па сам стао са писањем. Збиља, овде немам никакав циљ, никакво очекивање, али скоро сам одустао од њега.

Зашто је у мојој глави лепша идеја од дела, увод од разраде, а упознавање и удварање од онога свега после. Да ли сам ја представио себи оно после, па не желим да покварим ово сада и тако решим да одустанем, ненамерно, несвесно.. Зашто некима тражење себе траје кратко, а неким другим, а тим неким другим припадам и ја, скоро па бесконачно. Питам се да ли ови „нађени“ размишљају понекад да ли су пронађени? Да ли размишљају о томе шта се све десило, шта се могло десити и шта се може десити. „Можда треба мање да размишљаш“ ту реченицу сам доста пута чуо, као савет. А можда бих требао мало мање и да дишем, то му дође у мојој глави исто.. Не разумем шта подстиче људе да дају такве „савете“.

Не. Размишљаћу, наравно, јер ствар је веома једноставна. Све што треба је уз добру идеју још боље дело, уз добар увод интересантна разрада, уз неко невероватно познанство, још романтичније и невероватније оно после. Наравно све то је мешавина непознанице, страха, неких „Пањева“, пуно упорности и онога најважнијег, стрпљења.

За сада имам добар увод, никакву идеју и неко чудно, имагинарно, невероватно познанство.

???????Стрпљење, стрпљења, стрпљењу, стрпљења, стрпљење, стрпљењем, стрпљењу!!!!!!!