Сваки дан се борим против старења, не физичког већ оног унутрашњег, духовног.
Једним делом сам уверен да су најбољи људи они чији је дух близак духу детета, јер дечија душа је најчистија.
Другим делом желим да верујем у "Деда Мраза", метафорички наравно, ту сам у његовом комшилуку већ шест година, а никако да га сретнем. Исто тако желим да верујем да је довољно бити праведан према другима, трудити се, помагати, давати све од себе, не чинити лоше, желети свима добро, не бити завидан, некада ићи и против себе због добра других.. И некако никако да га дочекам. Лоше је што сам постао равнодушан, чини ми се после свега да и када би дошао да бих му рекао "Продужи!" не верујући да је то Он. А најгоре од свега што понекад помислим да је можда и био, само сам му ја исто тако у тим моментима равнодушности рекао "Продужи!"
ПС. А можда је само љут на мене што му "ономад" поједосмо ирваса...
Нема коментара:
Постави коментар