Наблюдение за Солнцем

   Признаюсь, вставал я поздно, в основном наблюдал лишь солнечный закат и редко, крайне редко - восход солнца. Красоту зари - просыпающегося солнца, я осознано лицезрел сравнительно поздно, в возрасте двадцати двух лет. И не потому, что тогда этого захотел. В то время был уверен, что именно закат солнца является красивейшим зрелищем, которое можно увидеть и им любоваться.

   Нет, понаблюдать за красотой восходящего солнца мне удалось лишь потому, что жизнь меня забросила в те места, где "солнце зарождается", как говорят местные жители. В тот раз я был не в восторге, что пришлось очень рано встать. В течение ряда лет я привык спать до обеда, а наслаждаться лишь закатом солнца. И, вынуждено наблюдая за его восходом, мне пришлось самому себе признаться в том, что восход солнца прекрасен, по сути своей более родной мне и, как бы, является частью меня. И постепенно начал осознавать,что восход солнца это начало жизни и я полюбил этот "восход" не забывая как выглядит "закат", т.к. именно "закат" напоминает мне, что "восход" мне ближе и родне. Полюбить восход мне помогло и то, что я увидел его в то время, когда заря наступила почти без захода солнца и у меня возникло чувство "пробуждения".  

   Однако и в этих местах не всегда бывает "безоблачное небо" и такие "солнечные затмения" переживали местные жители, как и все мы. Но всегда находили в себе силы пережить времена, когда "облака перекрывали солнце" и его прекрасный "восход". При этом и нам, приезжим, помогали, по мере возможности, преодолеть всякие жизненные невзгоды.

   Помогали и мы им, в немалом количестве вступая в ряды борцов против "тёмных облаков". Может и мы бы реже попадали в "тёмные облака" если бы не делились на "мы и они". Может дело именно в этом. Член семьи никогда не воспринимается как гость. И, естественно, всегда помогает своим,никогда не высказывая, что в чём то помог. Член семьи всегда постарается оказать посильную помощь и не надо на него обижаться, если иногда это сделать не в состоянии.

   А знакомые, даже лучшие, если помогут, то об этом, при случае, не забывают напомнить и потребовать чего-то взамен. И почти все наши знакомые в тех частях света где "солнце заходит", являются именно таковыми.

   Мы всегда были страной где "солнце всходит". И это не только из за нашего географического положения, хотя оно и определяет наше местонахождения, это часть нашей истории, культуры, традиции, взаимной любви. Это, в конце концов вопрос семейных отношениях, мать никогда не оставит нас.

    Звать меня Момир Алорич, живу и наблюдаю "восход солнца" даже в период полярных ночей.

Превод на руски: Валентин Студианов

Поглед на Сунце

Признајем устајао сам касно, гледао сам у већини случајева залазак Сунца, ретко али баш ретко излазак. Лепоту изласка, буђења доживео сам релативно касно, у двадесет другој. Не зато што сам то желео у том моменту, био сам убеђен да је залазак нешто најлепше што може да се види, да се доживи. Не, доживео сам га зато што ме је живот одвео у место где "Сунце настаје", бар тако говори локално становништво. Признајем, нисам био толико одушевљен тим "изласком", навикнут, затрован вишегодишњим спавањем до подне и "заласком". Тешко ми је било да признам да је "излазак" прелеп, да ми је много лепши, ближи и некако више мој, као да је део мене. Временом почињао сам да схватам, да осећам, да живим и волим тај "излазак" не заборављајући како изгледа "залазак", јер ме то сећање на њега увек подсети колико ми је ближи и роднији "излазак". Да заволим "излазак" ми је помогло и то што сам стигао у моменту када сунце и не залази, нон стоп сам имао осећај да се будим.

Није ни тамо увек било тако, доживљавали су они и преживљавали много помрачења, баш као и ми, али су увек имали снаге да отклоне све облаке који су им заклањали Сунце, и тај прелепи "излазак" при том су и нама сијасет пута у истом том отклањању када су год могли помогли.
Помагали смо и ми њима, дали смо и ми велики број бораца против тих тамних облака. Можда и не би долазили у ситуацију да нас заклоне облаци "заласка" да смо више говорили о "њима" и "нама". Можда је проблем баш у томе. Члан породице се никада не доживљава као познаник и природно је да се помажемо, члан породице никада неће рећи и подсетити те да ти је помогао, члан породице ће ти увек помоћи када је у могућности да то уради и не треба се љутит због тога што некада и не може или није могућности да ти помогне. Познаници нису увек добри, познаник увек подсети, нагласи и тражи нешто заузврат. А наши познаници из предела где Сунце залази су увек били баш такви.
Ми смо увек били део предела где Сунце излази. Није то због нашег географског положаја, мада и он нам говори где припадамо, то је питање историје, културе, традиције и љубави, то је на крају крајева и питање породичног односа. Нас Мајка никада није напустила.

Зовем се Момир Алорић, гледам живим и доживљавам "излазак Сунца" чак и у периоду поларних ноћи. 

"Деда Мраз"

Сваки дан се борим против старења, не физичког већ оног унутрашњег, духовног.

Једним делом сам уверен да су најбољи људи они чији је дух близак духу детета, јер дечија душа је најчистија.

Другим делом желим да верујем у "Деда Мраза", метафорички наравно, ту сам у његовом комшилуку већ шест година, а никако да га сретнем. Исто тако желим да верујем да је довољно бити праведан према другима, трудити се, помагати, давати све од себе, не чинити лоше, желети свима добро, не бити завидан, некада ићи и против себе због добра других.. И некако никако да га дочекам. Лоше је што сам постао равнодушан, чини ми се после свега да и када би дошао да бих му рекао "Продужи!" не верујући да је то Он. А најгоре од свега што понекад помислим да је можда и био, само сам му ја исто тако у тим моментима равнодушности рекао "Продужи!"

ПС. А можда је само љут на мене што му "ономад" поједосмо ирваса... 

Трчи...

Трчиш, не гледаш, паднеш. Подигнеш се, трчиш, гледаш, паднеш. Ходаш, не гледаш, паднеш. Подигнеш се, ходаш, почињеш да гледаш, опет паднеш. Подигнеш се, опрезно ходаш, опрезно гледаш и опет паднеш... 

Каква је разлика?

Код трчања веће су шансе за успех, али се бојимо оног претешког устајања. Код опрезног хода увек се надамо лакшем устајању али и грешимо, јер не гледамо на то колико смо пута једва остали на ногама, а на крају, пад је све једно пад, плус, остаје оно "Да смо трчали, можда би успели".

...кад већ не можеш да летиш!!!

пс. Написано на земљи пред устајање.

Прескакање

Прође лето, некако као да сам више очекивао од њега. Једном сам написао како овај крај прескаче лето. Погрешио сам.
Пре пар година у разговору са једном мештанком споменуо сам, највероватније са неком тугом и сажаљењем  у погледу, како њих лето прескаче. Одговор ми је био смешан "Па шта и вас прескаче зима". Мој руски у том моменту није био на нивоу разговора о упознавању и поређењу клима, култура, историје... Као сваком слободном и никада не сређеном емотивно момку служио је за упознавање и поређење неки других ствари, природних лепота... Сада да кажем да сам био вођен причом и саветима да се руски најбоље учи на јастуку слагао бих. Па што не послушах савет родитеља па заврших факултет и не почех да пушим.
Расправа о лету, зими, шта кога прескаче, а шта не, осуђена на завршетак, а да, такорећи, није ни започета. Можда је и боље, расправу бих изгубио у сваком случају, можда бих неком демагогијом убедио себе да сам победио, али све једно изгубио бих. После неког времена разговарајући са другом познаницом непосредно по повратку са одмора, који је провела у европском делу Русије, градови Москва и Ст. Петербург, слушам опет изјаву која се некако бележи у мени, ваљда зато што сам је прећутао. "Како могу људи тамо да живе, па тамо је тако топло, такве су врућине и таква спарина, не може да се дише". Помислио сам да се вратила из неке друге Москве, неке Москве која се налаази негде у Африци, само исто име, па се зато и не разумемо.
Ове године сам остао први пут преко зиме. Описивати зиму на Чукоткој збиља је тешко. Температура минус тридесетак је нормална, када је минус петнаест, двадесет кажу да је топло. Минус четрдесет већ и они признају да је захладнело. Када отопли и падне температура на неки мали минус и нема неке радости у човеку, то је знак да ће пурга. Пургу бих описао као много јачу верзију онога што ми зовемо мећава. Ветар од неких осамдесет до сто километара на час који подиже већ нападали снег, доноси и снег са околних брда и тако прави неку ненормалну мешавину, где је видљивост мала, дисање и кретање отежано, а на моменте и немогуће. Ја сам момак од деведесет пет килограма, можда и целих сто у том моменту због кулинарског дара мог побратима Аце, а пао сам десетину пута као покошен при одласку на посао и доласку са посла, а удаљеност је двеста, триста метара. Најчудније у целој причи о том мом падању што сам се увек некако осећао пораженим и увек постидео пада, чак  у целој тој ситуацији увек гледао око себе да ме случајно неко није видео, чудан неки понос.
После одређеног времена, невероватно, минус тридесетак постаје нормално, минус двадесет збиља топло, падање постаје уобичајно, једино што остаје у човеку је понос, али не због падова, већ због устајања.
На крају зиме рекоше да је била блага и да је најтоплија у последњих десетину година са невеликим бројем пурги и најтоплијим априлом и мајом у последњих педесетак година. Осетио сам се некако обично, незадовољно...
Збиља је овај народ који живи овде, а мислим на све, без обзира на националност, топао народ, посебно лепши, нежнији део тог народа, јер како би изджали (издржао) ово све. Хвала на топлини. Спасибо большое!!!!
Не гледајте на свет, живот и људе кроз свој свет, свој живот и кроз себе. Егоизам је увек препрека учењу и упознавању.
ПС. Будимо срећни, нас збиља прескаче зима.
Савет- Начин да се осети макар делић пурге. Када пада неки мало јачи снег избаците главу кроз прозор аутомобила при брзини од 80 километара на час. :) 

"Не записана мисао је изгубљена мисао"

"Љубав је невероватна блискост двоје људи, осећај да некоме припадате или да вам неко припада. Не дајте мушкарцу или жeни у вама да надјачају човека у вама."

"Савет другима је у већини случајева и савет себи."

"Знање помешано са опрезношћу, без израженог егоизма и посесивности, се може назвати мудрошћу"

"Не гледајте на свет, живот и људе кроз свој свет, свој живот и кроз себе. Егоизам је увек препрека учењу и упознавању."

....

"Разочарање у друге не би било толико болно да није разочарања у себе. Опростите себи јер је то најбољи пут ка праштању другима."

"Теже је заборавити леп од ружног сна."

"Не тражи разлог да неког волиш или не волиш."

Питања, лутања и понека пречица

Као особа сам доста необичних размишљања, необичних али и нестабилних. У једном моменту нешто желим, веома брзо постајем уверен у то, појави се јасан циљ, наговештај плана, а онда као неки зид, баријера, неувереност у све то. Ја желим да верујем да је то неувереност, лепше звучи него страх. Добро и да кажемо да је страх, али где је он пред неким страшнијим стварима, или је можда та непознаница, то што нас чека у ствари најстрашнија ствар на свету. А шансе су једнаке и за једну и за другу опцију, бирање, добро или не, нема треће. Можда је то један од разлога зашто ми се више свиђа неко прошло време, јер прошло је, и то је што је, могу да га прихватим или не, могу чак да изаберем шта ми се свиђа. И наравно више волим да верујем тј да убедим себе да је то неувереност или неки предосећај или нешта друго. Ја никада никога нисам одбацио, у смислу са намером. Није ми се баш свидео па сам га одбацио, не, бар свесно ми се то никада није десило. Људи су такви, одбацују се сами, својим речима делима или простим удаљавањем. Некада је то само период мимоилажења, а некада и коначна ствар. И ту сам нашао ту финту, цаку, дриблинг , пречицу да мимоиђем неку дефинитивну одлуку и погрешим. Мало бедно звучи док се прича, али на самом делу је добро, трудиш се колико знаш и колико си способан за то, знаш да си дао све од себе и то је то. Ко оде, срећан пут, нема жаљења. Проблем је што „то“ за одлуке, никако да нађем. Никако да нађем неку пречицу, а ја волим те као пречице. Оне понекад и нису то, некада су и обилазнице, али волим тај осећај необичности. Ево један баналан пример. Када идем у Котеж или Борчу код родбине, мојих Алорића, увек када из места где живим, Рипањ Колоније, полазим са мишљу да идем оним путевима којима сви иду или преко Бањице или аутопутем, али чим дођем на Авалу некако увек одем преко такозваних „Пањева“ пут преко неких обронака, ивица...Пањеви, Кумодраж, Мали Мокри Луг, Смедеревац, Миријевео, Богословија... пречица само у мојој глави, чини ми се. Једном од два моја најбоља друга Јовану Живојиновићу сам једном приликом рекао, да бих ја и из Њујорка за Бруклин највероватније ишао преко „Пањева“, а не Бруклинским мостом. То је било време када сам већ маштом био у Америци, а у ствари сам само чекао разговор за добијање визе и одлазак мом кумчету, Александри Главоњић, на венчање. Наравно визу нисам добио. Потенцијални емигрант, писало је у образложењу. А љутио сам се, а они делимично у праву. Љутио се на њих због прекидања у маштању.

Мој долазак овде је била мисао о пречици, Чукотка је у ствари за мене представљала неке „Пањеве“ за неку још не смишљену амбицију. Знам, познајући свој карактер, да бих опет исто урадио. Суштина је у мојој израженој машти, способности да нешто доживим пре времена, представим себи, а и другима. Највероватније не бих дошао овде да сам могао ово све да представим себи, али ово је место је тотална непознаница, тако да од представљања себи и није било ништа.

У моментима док представљам људима, описујем и говорим, да ме неко ко ме не познаје гледа са стране и слуша, мислио би да је то већ нешто што је остварено, неки остварен план и идеја, да ја, у ствари, само препричавам почетак свега, почетак неке већ остварене акције. Неки пажљивији слушаоци су преузели неку од мојих идеја и планова, прихватили, разрадили и успели. Може се рећи и полу-разрадили, пошто је у склопу сваке моје идеје и пола разраде. Драго ми је због тога. Имали људи храбрости, узели и успели. Није њихово! Ко те данас пита чије је, важан је успех.

А ја тренутно без идеје. Срећа па знам разлог, овде ми се то често дешава. Овде као дам сам на неком режиму чекања, режим потраге за собом, шта више, имам осећај и да је време стало, јер планови су тамо у Србији, Црној Гори, одлуке су још даље...Уживам, одмарам, али то уживање , као овога момента, понекад узнемири мисао о пролазности.. та ме мисао обично узнемири и око рођендана.. Питања: ко, шта, где, са ким, са чим...ма као поновно учење падежа. Али већ сам се навикао, ништа чудно и ништа ново.

Нисам скромна особа, амбициозан сам и нескроман. Па зашто се онда као задовољавам само неким наговештајима. Например овај  блог, скоро па сам стао са писањем. Збиља, овде немам никакав циљ, никакво очекивање, али скоро сам одустао од њега.

Зашто је у мојој глави лепша идеја од дела, увод од разраде, а упознавање и удварање од онога свега после. Да ли сам ја представио себи оно после, па не желим да покварим ово сада и тако решим да одустанем, ненамерно, несвесно.. Зашто некима тражење себе траје кратко, а неким другим, а тим неким другим припадам и ја, скоро па бесконачно. Питам се да ли ови „нађени“ размишљају понекад да ли су пронађени? Да ли размишљају о томе шта се све десило, шта се могло десити и шта се може десити. „Можда треба мање да размишљаш“ ту реченицу сам доста пута чуо, као савет. А можда бих требао мало мање и да дишем, то му дође у мојој глави исто.. Не разумем шта подстиче људе да дају такве „савете“.

Не. Размишљаћу, наравно, јер ствар је веома једноставна. Све што треба је уз добру идеју још боље дело, уз добар увод интересантна разрада, уз неко невероватно познанство, још романтичније и невероватније оно после. Наравно све то је мешавина непознанице, страха, неких „Пањева“, пуно упорности и онога најважнијег, стрпљења.

За сада имам добар увод, никакву идеју и неко чудно, имагинарно, невероватно познанство.

???????Стрпљење, стрпљења, стрпљењу, стрпљења, стрпљење, стрпљењем, стрпљењу!!!!!!!

История Чукотке- В древностьи

Десять тысяч лет назад на Чукотке впервые поселились люди. Это были племена из южных регионов, которые приехали в этот район в поисках новых охотничьих угодий. Когда-то Чукотка и Аляска были едины, между ними не было пролива, и они представляли одну экосистему. Экосистема, которая называется древняя Берингия, сильно отличается от нынешней. Территория была покрыта лесами и полями и являлась пастбищем мамонтов, носорогов, бизонов и северных оленей. Считается, что эти люди на самом деле являются первыми жителями ранее необитаемых регионов Америки и они являются предками американских индейцев. Сходство культур, верований, физиогномики и строения тел слишком велико. Исследования и дискуссии все еще продолжаются. И может быть это окажется правдой. Во время таяния ледников ( в большой ледниковый период), уровень воды медленно повышался и затапливал равнину и разделил Чукотку и Аляску , как Азию и Северную Америку. Там было слияние Арктики (Арктического) и Тихого океана, что привело к дальнейшему изменению климата и экосистем. Началось потепление и, следовательно, постепенное вымирание крупных животных: мамонтов, носорогов и буйволов. Считается, что это является важным периодом в истории Чукотки. Люди были вынуждены заняться охотой на оленя  и мелкую дичь, а также занялись неизвестной им раннее рыбалкой.

Основываясь археологическими памятниками, мы можем заметить, что племена жили в постоянной миграции. И из-за отсутствия животных для транспорта, людям было трудно организовывать жизнь и быт на новом месте. Каждая миграция была вызвана исключительно отсутствием пищи, так как ресурсы охоты и рыбалки стали истощены. Иногда все племя вымирало из-за внезапного изменения привычки передвижения оленей . Кроме того, произошло разделение на отдельные страны. Северный народ разделился на людей , которые предпочитали заниматься морским промыслом и были преданы делу рыболовства . И это самое рыболовство являлось основным видом деятельности. И континентальный, который придерживался тундры, основной деятельностью которого являлась охота .

В 1975 году советские ученые совершили первые археологические экспедиции. Сохранились , найденные на острове Врангеля, доказательства того, что часть земли принадлежала древней экосистеме Берингия . Они нашли доказательства, говорящие о древней культуре острова, свидетельства жизни и образа жизни, который имеет много общего с древними культурами народов Северной Америки. Было обнаружено, что большинство артифактов датируется с 2000 года до н.э. На острове Врангеля жили опытные рыболовы, которые не жили в изоляции, и поддерживали культурные связи с отдаленными районами, вероятно, в Гренландии.

Чукотка по-прежнему исследуется во всех отношениях, в том числе археологических. Есть большое количество петроглифов (рисунков на скалах), которые являются основой и начальной точкой начала истории жизни людей этого мужественного народа. Людей, которые выживали в течение тысяч лет в этой красивой, но суровой пустыне. Люди, которые по праву называет себя "Настоящими людьми"

Превод на руски: А.Д. "красивый, маленький, милый, котенок" :)

Слетање

Као што су Северни народи у древна времена, пре 10 ооо година, у потрази за новим ловиштима дошли на Чукотку, тако сам и ја 02. јуна 2008. године сплетом чудних околности у потрази за послом, авантуром, новим искуством, а понајвише за самим собом дошао овде.

Већ при уласку у громаду од авиона Боинг 767, приметио сам неке чудне погледе. Нисам их разумео, не схватајући у том моменту да сам једини одевен у лагану летњу гардеробу, да сам им, тим својим изгледом, био и више него чудан. Разлика је била у томе што су сви они били свесни где иду, свесни да их по слетању на ово прелепо полуострво чека пар степени у плусу или можда и неки степен у минусу. После девет сати, већим делом, пријатног лета, лета који су скоро па сви предремали, а ја, још увек дечак у срцу, провео гледајући кроз мали прозор на бескрајну белину Северног пола, бесконачна пространства Сибира, неке чудне пределе без кућа, са великим бројем неких „барица“. Не схватајући да сам на 10 ооо метара висине и да су те „барице“ у ствари залеђена сибирска језера, слетео сам на Чукотку, Аеродром Анадир.

У току самог слетања осетио сам узбуђење, страх, које нисам осетио при слетању у Москву. Разлог је био једноставан. Сам чин слетања мени је у том моменту деловало као принудно слетање у сред неке недођије. Јер сам због недостатка оријентира у виду дрвећа или зграда, у недостатку било каквог насељења ту испод, у том бесконачном пространству без ичега сем тих „барица“ и погледа на рељеф, губио апсолутно сваки појам о висини и простору. При сваком нагињању авиона имао сам осећај да ће, та громада, својим огромним крилима, закачити, то маслинасто зелено, тло. Да ће сваког момента све што сам волео, знао и доживео и што желим да заволим, сазнам и доживим, нестати.

И одједном, као сцена коју неко други проживљава, а ја немо посматрам.  Нагла промена висине, прејак притисак у ушима, зујање, кочење, неко чудно брујање авиона, пар одскока. Паника и страх у мени, који не желим да покажем, не желим ни да неко примети, што због васпитања, што због урођеног поноса. Све време, из жеље да пркосим тим слабостима у том моменту, држим, залеђен, осмех на лицу. Али као што је све наступило, изненада, тако и почиње, изненада, да се мења. Осећам мир и неко равномерно проклизавање. Бацам поглед на прозор, видим неке, у неколико боја ишаране зграде, куће. Видим тло, писту испод нас, нека возила у близини. Слетео сам.

Осећам чудну усхићеност, срећу. Као да очи желе да пусте сузу, али не због туге, већ због сасвим другог осећаја. Осећаја радости живљења.

Чукотка кроз историју- Древни период

Пре десет хиљада година Чукотку су населили први људи. То су била племена која су из јужнијих крајева дошла у ове крајеве у потрази за новим ловиштима. Некада су Аљаска и Чукотка биле спојене, није постојало мореуза међу њима, чиниле су један еко систем. Тај еко систем, који данас зову древна Берингија, се доста разликовао од овога садашњег, био је прекривен шумама и пољима на којима су пасли мамути, носорози, бизони и северни јелени. Верује се да је део тих људи отишло даље и да су у ствари они први становници до тада ненасељеног подручја Америке, тј да су то преци Индијанаца. Сличност у култури, веровањима и физиномији лица и тела је превелика, тако да, и ако још увек трају истраживања, може се рећи да је истина.

Топљењем глечера (период Велике глацијације) ниво воде је постепено растао и потопљавао ту равницу и везу између Чукотке и Аљаске тј Азије и Северне Америке. Дошло је до спајања Северног леденог (Арктичког) и Тихог океана, што је проузроковало даљу промену климе и еко система. Дошло је до отопљавања, а самим тим и до постепеног изумирања крупних дивљачи, мамута, носорога и бизона. Верује се да је то био преломан период у историји Чукотке. Људи су били принуђени да пређу на лов јелена, медведе и ситније дивљачи, али и до тада њима непознатом риболову.

Судећи по археолошким налазиштима, племена нису живела живот сталних сеоба што због недостатка животиња за транспорт, што због тешког и спорог организовања живота на новом месту. Свака сеоба је била, искључиво, проузрокована недостатком хране, ако је ловни и риболовни живот изненада осиромашен. Дешавало се да умре цело племе због изненадне промене у навици кретања крда јелена. Сем подела на различите нације, Северни народ се дели још и на оне привржене, опредељене животу уз море, опредељене да им риболов буде основна делатност и на оне  континенталне, привржене тундри, којима је основна делатност лов на дивљач.

Године 1975, совјетски научници су направили прву археолошку експедицију. Најсачуваније доказе су нашли на острву Врангел, делу земље који је припадао остататку древног еко система Берингија. Пронашлу су на острву доказ древне културе, доказе о животу и начину живљења, који има много тога заједничког са древним културама народа Северне Америке. Установљено је да већи део пронађеног датира из периода 2000 година п.н.е. На острву Врангел живели су искусни риболовци, који притом нису живели у изолацији већ су одржавали културни контак са удаљеним пределима, највероватније до Гренланда.

 Чукотка је, још увек у великој мери, неистражена у сваком смислу, па и археолошком. Постоји много велики броје петроглифа (цртежа на стенама) који су основа и полазна тачка сваке приче о животу овог храброг народа, народа који хиљадама година опстаје на овом прелепом, али, мало је рећи, суровом пределу. Народ који са правом себе назива „ПРАВИМ ЉУДИМА“.