Поглед на Сунце

Признајем устајао сам касно, гледао сам у већини случајева залазак Сунца, ретко али баш ретко излазак. Лепоту изласка, буђења доживео сам релативно касно, у двадесет другој. Не зато што сам то желео у том моменту, био сам убеђен да је залазак нешто најлепше што може да се види, да се доживи. Не, доживео сам га зато што ме је живот одвео у место где "Сунце настаје", бар тако говори локално становништво. Признајем, нисам био толико одушевљен тим "изласком", навикнут, затрован вишегодишњим спавањем до подне и "заласком". Тешко ми је било да признам да је "излазак" прелеп, да ми је много лепши, ближи и некако више мој, као да је део мене. Временом почињао сам да схватам, да осећам, да живим и волим тај "излазак" не заборављајући како изгледа "залазак", јер ме то сећање на њега увек подсети колико ми је ближи и роднији "излазак". Да заволим "излазак" ми је помогло и то што сам стигао у моменту када сунце и не залази, нон стоп сам имао осећај да се будим.

Није ни тамо увек било тако, доживљавали су они и преживљавали много помрачења, баш као и ми, али су увек имали снаге да отклоне све облаке који су им заклањали Сунце, и тај прелепи "излазак" при том су и нама сијасет пута у истом том отклањању када су год могли помогли.
Помагали смо и ми њима, дали смо и ми велики број бораца против тих тамних облака. Можда и не би долазили у ситуацију да нас заклоне облаци "заласка" да смо више говорили о "њима" и "нама". Можда је проблем баш у томе. Члан породице се никада не доживљава као познаник и природно је да се помажемо, члан породице никада неће рећи и подсетити те да ти је помогао, члан породице ће ти увек помоћи када је у могућности да то уради и не треба се љутит због тога што некада и не може или није могућности да ти помогне. Познаници нису увек добри, познаник увек подсети, нагласи и тражи нешто заузврат. А наши познаници из предела где Сунце залази су увек били баш такви.
Ми смо увек били део предела где Сунце излази. Није то због нашег географског положаја, мада и он нам говори где припадамо, то је питање историје, културе, традиције и љубави, то је на крају крајева и питање породичног односа. Нас Мајка никада није напустила.

Зовем се Момир Алорић, гледам живим и доживљавам "излазак Сунца" чак и у периоду поларних ноћи.