Прескакање

Прође лето, некако као да сам више очекивао од њега. Једном сам написао како овај крај прескаче лето. Погрешио сам.
Пре пар година у разговору са једном мештанком споменуо сам, највероватније са неком тугом и сажаљењем  у погледу, како њих лето прескаче. Одговор ми је био смешан "Па шта и вас прескаче зима". Мој руски у том моменту није био на нивоу разговора о упознавању и поређењу клима, култура, историје... Као сваком слободном и никада не сређеном емотивно момку служио је за упознавање и поређење неки других ствари, природних лепота... Сада да кажем да сам био вођен причом и саветима да се руски најбоље учи на јастуку слагао бих. Па што не послушах савет родитеља па заврших факултет и не почех да пушим.
Расправа о лету, зими, шта кога прескаче, а шта не, осуђена на завршетак, а да, такорећи, није ни започета. Можда је и боље, расправу бих изгубио у сваком случају, можда бих неком демагогијом убедио себе да сам победио, али све једно изгубио бих. После неког времена разговарајући са другом познаницом непосредно по повратку са одмора, који је провела у европском делу Русије, градови Москва и Ст. Петербург, слушам опет изјаву која се некако бележи у мени, ваљда зато што сам је прећутао. "Како могу људи тамо да живе, па тамо је тако топло, такве су врућине и таква спарина, не може да се дише". Помислио сам да се вратила из неке друге Москве, неке Москве која се налаази негде у Африци, само исто име, па се зато и не разумемо.
Ове године сам остао први пут преко зиме. Описивати зиму на Чукоткој збиља је тешко. Температура минус тридесетак је нормална, када је минус петнаест, двадесет кажу да је топло. Минус четрдесет већ и они признају да је захладнело. Када отопли и падне температура на неки мали минус и нема неке радости у човеку, то је знак да ће пурга. Пургу бих описао као много јачу верзију онога што ми зовемо мећава. Ветар од неких осамдесет до сто километара на час који подиже већ нападали снег, доноси и снег са околних брда и тако прави неку ненормалну мешавину, где је видљивост мала, дисање и кретање отежано, а на моменте и немогуће. Ја сам момак од деведесет пет килограма, можда и целих сто у том моменту због кулинарског дара мог побратима Аце, а пао сам десетину пута као покошен при одласку на посао и доласку са посла, а удаљеност је двеста, триста метара. Најчудније у целој причи о том мом падању што сам се увек некако осећао пораженим и увек постидео пада, чак  у целој тој ситуацији увек гледао око себе да ме случајно неко није видео, чудан неки понос.
После одређеног времена, невероватно, минус тридесетак постаје нормално, минус двадесет збиља топло, падање постаје уобичајно, једино што остаје у човеку је понос, али не због падова, већ због устајања.
На крају зиме рекоше да је била блага и да је најтоплија у последњих десетину година са невеликим бројем пурги и најтоплијим априлом и мајом у последњих педесетак година. Осетио сам се некако обично, незадовољно...
Збиља је овај народ који живи овде, а мислим на све, без обзира на националност, топао народ, посебно лепши, нежнији део тог народа, јер како би изджали (издржао) ово све. Хвала на топлини. Спасибо большое!!!!
Не гледајте на свет, живот и људе кроз свој свет, свој живот и кроз себе. Егоизам је увек препрека учењу и упознавању.
ПС. Будимо срећни, нас збиља прескаче зима.
Савет- Начин да се осети макар делић пурге. Када пада неки мало јачи снег избаците главу кроз прозор аутомобила при брзини од 80 километара на час. :)