Слетање

Као што су Северни народи у древна времена, пре 10 ооо година, у потрази за новим ловиштима дошли на Чукотку, тако сам и ја 02. јуна 2008. године сплетом чудних околности у потрази за послом, авантуром, новим искуством, а понајвише за самим собом дошао овде.

Већ при уласку у громаду од авиона Боинг 767, приметио сам неке чудне погледе. Нисам их разумео, не схватајући у том моменту да сам једини одевен у лагану летњу гардеробу, да сам им, тим својим изгледом, био и више него чудан. Разлика је била у томе што су сви они били свесни где иду, свесни да их по слетању на ово прелепо полуострво чека пар степени у плусу или можда и неки степен у минусу. После девет сати, већим делом, пријатног лета, лета који су скоро па сви предремали, а ја, још увек дечак у срцу, провео гледајући кроз мали прозор на бескрајну белину Северног пола, бесконачна пространства Сибира, неке чудне пределе без кућа, са великим бројем неких „барица“. Не схватајући да сам на 10 ооо метара висине и да су те „барице“ у ствари залеђена сибирска језера, слетео сам на Чукотку, Аеродром Анадир.

У току самог слетања осетио сам узбуђење, страх, које нисам осетио при слетању у Москву. Разлог је био једноставан. Сам чин слетања мени је у том моменту деловало као принудно слетање у сред неке недођије. Јер сам због недостатка оријентира у виду дрвећа или зграда, у недостатку било каквог насељења ту испод, у том бесконачном пространству без ичега сем тих „барица“ и погледа на рељеф, губио апсолутно сваки појам о висини и простору. При сваком нагињању авиона имао сам осећај да ће, та громада, својим огромним крилима, закачити, то маслинасто зелено, тло. Да ће сваког момента све што сам волео, знао и доживео и што желим да заволим, сазнам и доживим, нестати.

И одједном, као сцена коју неко други проживљава, а ја немо посматрам.  Нагла промена висине, прејак притисак у ушима, зујање, кочење, неко чудно брујање авиона, пар одскока. Паника и страх у мени, који не желим да покажем, не желим ни да неко примети, што због васпитања, што због урођеног поноса. Све време, из жеље да пркосим тим слабостима у том моменту, држим, залеђен, осмех на лицу. Али као што је све наступило, изненада, тако и почиње, изненада, да се мења. Осећам мир и неко равномерно проклизавање. Бацам поглед на прозор, видим неке, у неколико боја ишаране зграде, куће. Видим тло, писту испод нас, нека возила у близини. Слетео сам.

Осећам чудну усхићеност, срећу. Као да очи желе да пусте сузу, али не због туге, већ због сасвим другог осећаја. Осећаја радости живљења.