Прва мисао

Сваки почетак је тежак, тако и писање ово блога и тај први пост некако се одужи. Хиљаду првих мисли, првих почетака, који увече пред спавање делују савршено, некако ујутру нису „баш нешто“. То је код мене, а уверен сам и код многих људи који воле да маштају, свакодневан проблем. Колико сам само пута увече пред спавање смислио нешто лепо, понекад нереално лепо, а колико се пута ујутру постидео тих својих маштања, планова, једноставно се одрекао њих. Као да сам у то време пред сан некако најрањивији, најемотивнији, најромантичнији, најхрабрији, а као да са буђењем новог дана почињм да сумњам у те своје мисли и маштања.. Као да, напрасно, постајем реалан и шта више бојажљив.
И сада када ово пишем поспан сам. Одужило се једно пиво са мојим земом Мишом у празној руској, тј узбечкој кафани, тако се и зове, Ресторан узбечке националне кухиње, на сред Чукотке. Тај објекат, просторија, најмање подсећа на ресторан. Али као и код нас, тако и на крају света, у жељи за што бољом зарадим сви раде све. Ресторани су у исто време и кафане и дискотеке и ноћни клубови, а да удари каква „сила“, што би рекао мој побратим Ацо, да се деси каква поплава, постали би и сплавови, па би се највероватније, тим данима, тако и звали. Али пошто смо све ближи да нам Ајнштанова „Теорија релативитета“ постане оправдање за све чудно на овоме свету, тако ћемо и те појаве „мултипрактик ресторана“ сврстати у оно чувено „све је релативно“.
У главном, три сата сна и поспаност су највероватније довеле до ефекта да сам цело јутро у оној маштовитој фази, па сам се осмелио да напишем ту своју прву мисао, ако се ово може назвати мишљу.