Прва мисао, други пут

После преспаване ноћи, наравно, јавио се онај нелагодан осећај. Ово је покушај, да се без брисања или мењања, ублажи тај осећај. Збиља га не разумем. Највероватније се због њега и дивим писцима. Код других нас обично опчињава оно што недостаје нама самима, а обично нас нервирају оне особине које и сами поседујемо. Није лако оголити себе. Никоме не дајемо себе у потпуности, увек онако себично или плашљиво један део себе чувамо, искључиво, за себе. Разлика између писца и нас обичних људи је у том давању. Ми ћемо се отворити пред неким драгим, блиским људима, пред којима немамо тај осећај нелагоде, док писац своје мисли дели свима без страха, чак шта више, потпуно уживајући у томе.

Овај блог сам хтео да посветим описивању живота, људи, природе на „крају света“, први израз у главама људи када им се спомене област која се зове Чукотка. Основна идеја мог побратима Александра Симића и мене је, да из угла обичних људи, странаца, са примесама неких талената, кроз слику и реч опишемо овај обронак Земљине Кугле. Он кроз фотографије, ја кроз речи. Но у старту,  као да сам мало побегао од те идеје. Највероватније у жељи да се бар понекад, на моменат, приближим људима којима се дивим.

Чукотка је данас, али није била ту јуче, а надам се ни сутра. Наравно биће много речи о њој, бар данас, јер данас смо овде.

Због неке „ивице“ смо дошли на другу „ивицу“.