Одговор

Верујем у знакове, помало сам и сујеверан, али у оном здравом, верском смислу.

Годинама никако да заборавим један час географије, час посвећен већим светским мореузима. До тог момента, бар не да се сећам, нисам пуно размишљао, а ни имао неку мисао о неком предалеком, крајњем пределу. За мене је свет био само онај простор који је био повезан са историјом, простор о ком сам читао и учио. Тако да се на спомен имена Берингов мореуз и поглед на његово место на карти десила нека експлозија, чудних мисли. Мисли који су имали основу у питању „Ко тамо живи?“ Као да сам се, напрасно, забринуо за те неке непознате људе. Као да сам почео већ тада, бар у тим мислима, да саживљавам са њима.

На Чукоткој данас живе многи, по званичном податку, невероватних шездесет нација. У тих шездесет је шеснаест представника народа Севера, староседеоца Чукотке: Чукчи, Ескими, Евени, Корјаки, Чуванци, Кокагири, Евенки, Ненци, Ламути и други. Руса је највише око 66%, следе народи Севера 20%, Украјинци око 9%, Белоруси 1,3%, остатак су други, почев од народа са Каквказа Осетинаца, Дагестанаца, до Татара, Јермена, Киргиза, Азербјеџанаца, Узбекистанаца, Таџикистанаца, Турака, Грка (збиља, упознао сам само једног) до, наравно, Срба, или како нас још увек овде зову, Југословена.

Као и свугде у свету и овде је тешко утврдити ко којој, генетски, нацији припада, доласком Руса дошло је и до мешања са локалним становништвом, доласком осталих народа, такође. У главном све их повезује овај северни кутак Земљине Кугле.

Да, данас сам ту и ја. Сазнао сам „Ко тамо живи“.